297
РИ́СТИЧ (Ристић), Марко (р. 20.VI.1902, Белград) — серб. поэт, критик, публицист. Окончил философ. ф-т Белградского ун-та (1925). Чл.-корр. Югосл. академии наук и иск-в (с 1951). Один из основателей и редакторов модернист. журнала «Путеви» («Дороги», 1922). Первые стихи в духе романтизма и модернизма вошли в сб. «От счастья и от сна» («Од среће и од сна», 1925). Кн. «Без меры. Антироман в стихах и прозе» («Без мере. Антироман у стиху и прози», 1928) написана с позиций сюрреализма. В 1930 Р. — среди организаторов «Белградской группы» писателей-сюрреалистов; становится ее теоретиком; участвует в издании сюрреалистич. журн. «Надреализам данас и овде» («Сюрреализм сегодня и здесь», 1931—32). Стихи 1923—53 вошли в сб. «Ночь микрокосма» («Nox microcosmica», 1955). Автор работ по эстетике, критич. статей о серб. писателях.
Соч.: Нацрт за једну феноменологију ирационалног, Београд, 1931 (совм. с К. Поповићем); Književna politika, Beograd, 1952; Krleža, Zagreb, 1954; Od istog pisca. Umesto estetike, Beograd, 1957; Ljudi u nevremenu, Zagreb, 1956; Историја и поезија, Београд, 1962; Hacer tiempo. Записи на маргинама рата 1939—45, књ. 1, Београд, 1964; Објава поезије, Нови Сад — Београд, 1964; Prisustva, Beograd, 1966.
Лит.: Vučetić S., O Marku Ristiću, Zagreb, 1956; Леовац С., Критичар Марко Ристић, Сарајево, 1960.
Н. Ф. Афонин.